Zvonimir Krnetić, tenor - operski solisti, 1. program RTZ
MARIJA BARBIERI - JELAČA, Radio Zagreb - I program:
U beogradskim "Književnim novinama", u osvrtu na premijeru Vagnerova "Loengrina", izvedenu u okviru ovogodišnjih muzičkih svečanosti, a iz pera uglednog teatrologa Raška Jovanovića čitamo: "U takvom nastojanju Zvonimir Krnetić upravo se idealno uklopio u predstavu. I pevački i glumački bio je on uzvišeno zaneseni Loengrin (s kakvim je samo majstorstvom otpevao ariju u trećem činu!), lirski nadahnut i uopšte po svemu bio je izvan šema "ovoga sveta". Lik Vagnerovog junaka, uloga koju mnogi tenori priželjkuju, a retki su oni koji je i na sceni uspeju ostvariti, poslednji je uspeh prvaka Beogradske opere Zvonimira Krnetića i kruna njegovog umetničkog rada. To je zasad njegov krajnji domet u herojskom stilu pevanja, zadnja, u bogatom nizu uloga, na početku kojega stoji Alfredo u Verdijevoj "Travijati", lik koji je interpretirao na debiju u Beogradskoj operi ne tako davno godine 1958."
Neka nas na prvo razdoblje karijere poznatog tenora podseti njegova interpretacija arije Rodolfa u Pučinijevoj operi "Boemi", snimljena oko 1966. uz saradnju Simfonijskog orkestra RTV Beograd pod palicom Davorina Županića. Zahvaljujući naglešenoj muzikalnosti i predanom radu, Krnetić vrlo brzo savladava vrlo raznolike uloge lirskog tenora. Pevači našeg podneblja većinom zahvaljuju svoje uspehe nesvakidašnjem prirodnom talentu, a tek manjim delom istrajnošću u radu. Zvonimir Krnetić primer je pravog profesionalca koji je shvatio da su talenat, glas i muzikalnost osnova na kojoj treba marljivo i predano raditi da bi se izgradio lik kompletnog scenskog umetnika. Shvatio je da nije dovoljno da operski pevač dobro i lepo peva, već je potrebno da ima i solidno muzičko obrazovanje i široku opštu kulturu, kako bi na sceni doneo celokupno ostvarenje i tako zadovoljio zahteve slušalaca razmaženošću diskografske proizvodnje i atraktivnošću televizijskih realizacija. Osamnaest godina nizanja uspeha svedoče da je izabrao pravi put. Uverićemo se u to slušajući njegovu interpretaciju vrlo teške arije Vojvode iz Verdijevog "Rigoleta".
Prvi nastupi u karijeri Zvonimira Krnetića bili su propraćeni priznanjima: dobiva treću nagradu na takmičenju Mladih jugoslovenskih umetnika u Beogradu i nekoliko pohvala Narodnog pozorišta u Beogradu. U svojoj matičnoj kući niže on ulogu za ulogom pretežno lirskog karaktera. Svojom kreacijom Lenskog u "Evgeniju Onjeginu" Čajkovskog osvaja ne samo beogradske slušaoce već i publiku mnogih evropskih gradova u kojima je gostovao. Kritičari ističu lepu boju njegovog glasa, sklonost za lirsku kantilenu romantičnog junaka Puškina i Čajkovskog, razvijen smisao za scenu, glumu punu osećajnosti i uzbuđenja te šarm i mekoću njegovog muzičkog izraza. Slični osvrti prate i ostala Krnetićeva ostvarenja na sceni Beogradske opere, na mnogobrojnim gostovanjima u zemlji i inostranstvu s ansamblom i individualno.
Prilikom gostovanja ansambla Beogradske opere u Zagrebu 1972. godine s Belinijevom "Normom", kritičar "Večernjeg lista" Nenad Turkalj ocenio je Krnetićev nastup ovim rečima: "Prvi aplauz pobrao je tenor Zvonimir Krnetić, pevač koji je danas u zenitu svog glasovnog dometa. Njegovi sigurni, nosivi i zvonki visoki tonovi, sočnost njegove pevačke interpretacije i sigurnost kojom vlada scenom učinili su njegovog Polionea jednim od stožera predstave." Prilikom gostovanja beogradskog operskog ansambla godinu dana kasnije, s Verdijevim "Ernanijem" isti kritičar piše: "Krnetić je rođen za Ernanija, sa sigurnim, nosivim i kompaktnim visinama, a muzikalno građenom frazom i snažnim temperamentom za tumačenje tog romantično veoma razbarušenog scenskog lika."
Negujući veoma bružljivo svoj lirski tenor, izjednačen u svim registrima i tehnički vrlo dobro školovan na principima belkanta, Zvonimir Krnetić je u stanju otpevati i najteže uloge u operama ranog Verdija, Belinija, Rosinija i Donicetija. Jedna od njih je Nemorino u "Ljubavnom napitku".
Zvonimir Krnetić je i koncertni pevač, što se jasno opaža u njegovim scenskim interpretacijama. Zagrebačka se publika seća njegovog uspelog nastupa u Rosinijevoj "Stabat Mater", još godine 1967. U Beogradu redovno priređuje solističke koncerte sa pesmama lida, starih majstora i novijih autora. Studioznost i ozbiljnost njegovog prilaženja operskim interpretacijama još više dolaze do izražaja na koncertima. Iskustva sa koncertnog podijuma Krnetić prenosi u svoje operske kreacije. Često se događa da nastup jednog velikog gosta otkrije talenat početnika ili potvrdi vrednost člana operske kuće u kojoj gost nastupa. Dogodilo se to i na gostovanju Tita Gobija u "Toski" u Beogradu početkom 1972. Gobbi je impresionirao svojom kreacijom Scarpije, a Zvonimir Krnetić iznenadio prvim nastupom u ulozi Kavaradosija. U osvrtu na predstavu čitamo: "Za beogradsku operu i njenu publiku bilo je to otkriće jednog novog Kavaradosija. Pevajući bez prethodnih scenskih i orkestarskih proba, na italijanskom jeziku, kao i njegovi partneri i insistirajući nešto više od njih na romantičnosti lika koji tumači. Krnetić i dosad uvek siguran i odmeren, pokazao je da odmiče sve dalje: do novih glasovnih dometa, dramskih akcenata i sve širih pevačkih mogućnosti." Branko Pajević u svom prikazu predstave na kraju dodaje: "Ono što karakterizira umetnost Zvonimira Krnetića u zanatskom smislu jeste čistoća intonacije, osećanje fraze i prirodna lepota glasa." Prigodom Dana beogradskog Narodnog pozorišta, 22. novembra iste godine, krnetiću je dodeljena nagrada kuće za najuspelija ostvarenja u prethodnoj sezoni. To je priznanje dobio za uloge Ernanija i Kavaradosija.
Uspeh na sceni Zvonimir Krnetić zahvaljujući svojoj atraktivnoj pojavi, koja mu omogućuje da u celosti dočara likove mladih junaka, kojima su redovno poverene tenorske uloge. To su zapazili i realizatori Radio-televizije Zagreb kada su mu poverili ulogu Mirka u opereti "Mala Florami" Ive Tijardovića. Florami je pevala Gertruda Munitić. Za RTZ Zvonimir Krnetić je snimio i ulogu Jana u komično-fantastičnoj operi "Postolar iz Delfta" Blagoja Berse. Lizbet je pevala sopran, Blaženka Milić.
Prikaz o prvaku Beogradske opere i profesoru Beogradske muzičke akademije završićemo rečima uglednog muzičkog kritičara Dragutina Gostuškog iz njegovog osvrta u "Ninu" na premijeru "Loengrina" na ovogodišnjem BEMUS-u. "Mada ovo nije trenutak, ne mogu se uzdržati da ne izdvojim izraze svog punog poštovanja prema našem prvom tenoru Zvonku Krnetiću. Slušajući ga ponovo, po ko zna koji put u naslovnoj ulozi, morali smo se setiti da je ovaj umetnosti odan čovek u svojoj karijeri zastupao skoro sve operske autore, od Mocarta i Rosinija, preko Verdija i Pučinija do svojih savremenika, pri čemu se pre svega morao galantno odreći i onog osnovnog prava pevača na poseban fah. Istorija našeg pozorišta poznaje malo ljudi od kojih je u tolikoj meri zavisila operska kuća, a oko kojih je bilo tako malo reklame i galame. Disciplinovan, krajnje požrtvovan, izuzetno skroman, izvrstan muzičar, Krnetić zaista zaslužuje ovom prilikom sasvim poseban aplauz.
Pripremila Ljiljana Antonijević, prof. solo pevanja u M.Š."Stanković - Beograd
Zvonimir Krnetić, rođen je 1930. godine. Posle završene Srednje Muzičke Škole "Mokranjac", diplomirao je na odseku solo pevanja na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1960. godine, u klasi prof. Jelke Stamatović. Zatim dobija stipendiju sekretarijata za kulturu i provodi godinu dana na Konzervatorijumu "Benedetto Marcello", u Veneciji, u klasi prof. Paola Bononija. Po povratku u Beograd završava poslediplomske studije, takođe na Muzičkoj akademiji u Beogradu, u klasi prof. Zdenke Zikove. Još u toku studija 1958. godine, primljen je za člana Beogradske Opere, na čijoj sceni peva sa velikim uspehom. Dobitnik je mnogih nagrada: 3. nagrade na takmičenju mladih muzičkoh umetnika u Beogradu, Narodnog pozorišta za uspešno ostvarene uloge u operama "Ernani" i "Toska", nagrade Udruženja muzičkih umetnika Srbije 1980. godine za ulogu "Andre Šenije", predlagan je više puta za Oktobarsku nagradu grada Beograda, kao i nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem. Snimio je tri ploče sa operskim arijama, solo pesmama i napolitanskim kanconama. Ostvario je čitavu galeriju likova iz klasičnog i novijeg operskog repertoara gde je stekao priznanja kritike i veliku naklonost publike. Kao nezamenljivi tenor gostovao je sa beogradskom Operom širom Evrope u ulogama sledećih opera: Knez Igor, Evgenije Onjegin, Prodana nevesta, Faust, Ernani, Boris Godunov, Hovanščina i mnoge druge. Samostalno je gostovao na operskim scenama sledećih gradova: Nica, Pariz, Atina (Rigoleto, Evgenije Onjegin), Barselona, Madrid, Moskva (Travijata u Boljšom teatru), Prag - više puta, Solun, Grac, Luksemburg, Teheran, Bratislava, Bukurešt - nekoliko puta, Sofija, Odesa, Talin, Kijev,Vilnius i Alma Ata. Na svim ovim gostovanjima, kritika je uvek veoma pozitivno ocenjivala nastupe u ulogama koje je pevao. Navešćemo samo neke karakteristične: Praha - Lidova Demokracie: " U Zvonimiru Krnetiću, koji je pevao "Vojvodu" imali smo bezprekornom poznavaoca italijanskog stila pevanja. Upoznali smo u njemu tipičnog belkanto tenora sa vatrom u glasu i izvanrednom pevačkom tehnikom." Tribune de Lausanne - "Mi smo se divili neobičnoj lakoći i čistoti glasa Zvonimira Krnetića u ulozi "Lenskog"". Na poslednjem gostovanju naše Opere u bivšem S.S.S.R-u Krnetićeva kreacija, "Andre Šenijea" označena je kao jedna od najsvetlijih i pravih uzleta naše operske umetnosti. Posebno zapažene i visoko ocenjene njegove interpretacije bile su kao tumač "Kanija" u Pajacima i "Turidua" u Kavaleriji Rustikani. Pevao je obe uloge za jedno veče na reprizi i sa velikim uspehom odgovorio složenim zahtevima obeju uloga toliko suprotnih po karakteru i izrazu, osvarivši osobito svojevrstan podvig. Njegova najnovija kreacija "Don Hozea" u operi Karmen, koja ima krajnje visoke zahteve u oblikovanju vokalno- glumačke sinteze, pretpostavljaju umetnika dostojnih izražajnih moći. Krnetić je i ovom ulogom dokazao svoje visoke kvalitete. ostvarivši ulogu koja je dobila nepodeljena priznanja i označila jedan zavidan domet naše operske reprodukcije. Nastupao je u svim operskim kućama bivše Jugoslavije, pevajući uspešno uloge tenorskog repertoara. Bio je čest gost Majskih svečanosti u Skoplju i SVEM-a u Sarajevu. U Beogradu je snimio televizijsku adaptaciju opere "Pajaci", zatim operu "Robinja" i "Koštana", "Karađorđe" i "Seljaci". U Zagrebu je snimio sa radio orkestrom RTZ, kao stalne snimke, kompletne opere "Postolar od Delfta", "Ero s onoga svijeta" i "Adelova pjesma" sa koncertnim izvođenjem. Za zagrebačku televiziju, snimio je celu operetu "Mala florami". Sa ekipom jugoslovenskih solista snimio je operu "Mlada" - R. Korsakov u Parizu za francuski radio.
Koncertna aktivnost:Još za vreme studija počinje sa koncertnom delatnošću, koja će kasnije izrasti do aktivnog opredelenja, uz dugogodišnju saradnju sa pijanistom Zdenkom Marasovićem. Na svojim koncertima, Krnetić izvodi veoma širok repertoar, počev od dela starih majstora, preko Mocarta, Šuberta. Šumana, Bramsa, Štrausa, do Debisija i Britna. Poseban stav Krnetić ima prema domaćem stvaralaštvu, gde je njegovo iskreno i dugogodišnje zalaganje za pesme Konjovića, Milojevića, Hristića, Trbojevića, Radića, Peričića, Babića i dr. Čitav niz solističkih koncerata su ga potvrdili i kao vrhunskog interpreta lida i domaćih autora. Veliki deo tog repertoara Krnetić je snimio za radio i televiziju. Od kritika za koncertno pevanje navešćemo samo nekoliko: Ljubljana - "Kultura" - 12. mart 1977 (Pavel Mihelič): "Tenor Z. K. je pevač velikih glasovnih mogućnosti - njegov glas je sonoran, ekspresivan i tehnički uglađen, u intonaciji čist." Politika - 8. 11. 1983. (E. Josif): Solo pesme Konjovića OKTON: " Z. Krnetić, ostvario je izvanredne interpretacije Konjovićevih pesama:"Sevdah", "Pod pendžeri", "Prisanj"..... pravim kamernim stilom, glasom u punoj lepoti i mekoti njegovih najlepših osobina, čistotom interpretacije koja je plenila. Ne treba izgubiti iz vida ni Krnetićeve visoke domete u tumačenju oratorijumske literature (Verdi - "Rekvijem", "Mesija", Bahov "Magnifikat", Mocartov "Rekvijem", Rosinijev "Stabat mater", kao i Dvoržakov, zatim "Deveta simfonija", "Godišnja doba" J. Hajdna i dr.
Pedagoška delatnost:
Posle dvadesetogodišnjeg iskustva na operskoj sceni i koncertnom podijumu, Krnetić, iako relativno mlad, počinje da se bavi pedagogijom. Rezultati pedagoškog rada se nesumnjivo iskazuju preko njegovih diplomiranih studenata koji danas već deluju u našem muzičkom životu kao pevači i pedagozi: Slavoljub Kocić, tenor, solista novosadske Opere, Ilona Kantor, mecosopran, solista beogradske Opere i pedagog u M.Š."V. Vučković", Mirjana Komnenović, sopran, solista beogradske Opere i pedagog u M.Š."V. Vučković", Igor Matvejev, tenor, solista beogradske Opere, Biljana Petković, mecosopran, koncertna pevačica i pedagog u M.Š. "J. Slavenski", Goran Gligorić, bariton, solista beogradske Opere, Vladimir Jovanović, bariton, koncertni pevač, solista beogradske Opere, Jadranka Jovanović, mecosopran, prvak beogradske Opere, Dragana Jugović Del Monako, mecosopran, prvak beogradske Opere, Bela Mavrak, tenor, koncertni i operski pevač minhenske Opere, Jovanović Brana, bas, koncertni pevač i solista beogradske Opere, Sanja Barbir, koncertna pevačica, solista splitske Opere, , Ljubica Živković, mecosopran, solista beogradske Opere i pedagog u M.Š. "Stanković", Slavko Nikolić, tenor, koncertni pevač, solista beogradske Opere i pedagog u M.Š. "S. Hristić", Ljiljana Antonijević, sopran, koncertni pevač i pedagog u M.Š."Stanković", Jovica Milić, solista beogradske Opere, Dejan Pešić, tenor, koncertni pevač i pedagog u M.Š."Stanković", Tatjana Bajalica, pedagog u M.Š."Stanković", Ljubodrag Begović, bariton, solista beogradske Opere, Tamara Nikezić, mecosopran, solista beogradske Opere, Nevena Petković, sopran, pedagog u M.Š. "V.Vučković"
I pored velike zauzetosti, kao pevač i pedagog, Krnetić je aktivan i u ostalim aktivnostima kao što su komislija za prijem novih članova UMUS-a, dugi niz godina šef katedre za solo pevanje, član kadrovske komisije, stručnih veća i komisije za naučno-umetnički rad FMU.
GIOVANOTTO
BRAVO!!!
Sećanje na profesora
Fakulteta Muzičke Umetnosti u Beogradu,
Zvonimira Krnetića, tenora
Beograd, 2016
Ljiljana Antonijević,
profesor solo pevanja u
Muzičkoj Školi "Stanković"
u Beogradu
Ovaj rad prikazuje divna predavanja i prave
reči umetnika, profesora na odseku solo pevanja,
Fakulteta Muzičke Umetnosti u Beogradu,
Zvonimira Krnetića. Predstavlja date intervjue, u
kulturnom programu, emisije: "Libreto"Radio
Slovo Ljubve i "Portret"RTS.
Posebno je namenjen učenicima i studentima,
koji žele da postignu visoke rezultate u oblasti
solo i operskog pevanja, jer jasno ukazuje na
pojedinosti, koje su za to potrebne.
U ovim profesorovim rečima, neposredno je
opisan život i rad u dve profesije, koje su veoma
zahtevne i neizmerno lepe. Posvećenje, ljubav,
talenat i poznavanje belkanto tehnike pevanja,
profesora Zvonimira Krnetića, dobili su potvrde i
od italijanskog majstora belkanta, Paola
Bononija, a kasnije i od Tita Gobija.
Skoro isti osećaj za ton i frazu i način
interpretiranja arije "Mamma, quel vino e
generoso", Pijetra Maskanjija, kao i kod pevača
svetske popularnosti Đuzepa di Stefana, govori o
tenoru iskonske muzikalnosti i čistoće intonacije,
interpretatoru uloga širokog tenorskog faha,
daleko poznatom van granica naše zemlje.
Ljiljana Antonijević
Uvod
Tenor beogradske Opere od 1958, Zvonimir
Krnetić, nastupa sa ansamblom Opere u
gradovima širom Evrope. Peva sa Bonaldom
Đaiotijem, Nikolajem Đaurovim, Titom Gobijem,
Anom Mofo i drugima. U svom širokom repertoaru
uspešno tumači dela italijanskih, francuskih i
nemačkih, kao i slovenskih kompozitora. Sredinom
šezdesetih, usavršava se na Konzervatorijumu
“Benedeto Marćelo” u Veneciji kod Paola
Bononija, a postdiplomske studije završava u
Beogradu, kod Zdenke Zikove. Na sceni, u
Beogradu je pevao sve glavne tenorske partije,
standardnog repertoara. Dobitnik je mnogih
značajnih priznanja Ordena sa zlatnim vencem,
nagrada UMUSa za ulogu Andre Šenijea (jedna
od najtežih rola tenorskog faha), nagradu
Narodnog pozorišta u Beogradu, priznanje "Zlatni
beocug", koje dodeljuje Kulturno prosvetna
zajednica Beograda za trajni doprinos kulturi.
Snimio je više ploča sa operskim arijama,
napolitanskim i solo pesmama. Kao nezamenljivi
tenor, gostovao je sa Operom, Narodnog
pozorišta, širom Evrope, u ulogama predstava:
Knez Igor, Evgenije Onjegin, Prodana nevesta,
Faust, Ernani, Boris Godunov, Hovanščina...
Samostalno je gostovao na svim značajnijim
operskim scenama u Nici, Parizu, Atini, Solunu,
Pragu, Gracu, Luksemburgu, Teheranu, Bratislavi,
Bukureštu, Sofiji, Odesi, Kijevu, Vilniusu, Alma Ati,
Moskvi, Torinu...
"U mojoj porodici, otac je svirao violončelo, a
stric, njegov rođeni brat je učio solo pevanje. Oni
su imali puno ploča, onih tvrdih i gramofon koji se
navijao. Ja sam ih slušao, kao dete i to je bila
ljubav, koja se začela u meni, od najranijeg
detinjstva i ostala do danas.
Profesionalno bavljenje pevanjem počinje od
pedeset i prve, pedeset druge godine, kada sam
se vratio sa odsluženja vojnog roka. Položio sam
audiciju u armijskom horu, gde je tada bio dirigent
Slobodan Krstić i bio sam primljen."
Početak
Posle dvadesetogodišnjeg iskustva na operskoj
sceni i koncertnom podijumu, počeo je da se bavi
pedagogijom gde je, takođe, ostvario značajne
rezultate. Kroz njegovu klasu su prošli danas
istaknuti pevači i vokalni pedagozi, među kojima su
Jadranka Jovanovic, Dragana del Monaco, Ilona
Kantor, Ljubica Živković, Tatjana Bajalica, Ljiljana
Antonijević, Mirjana Komnenović, Slavoljub Kocić,
Bela Mavrak, Dejan Pešić, Igor Matvejev,
Ljubodrag Begović i Slavko Nikolić.
"U to vreme sam paralelno išao u srednju
muzičku školu, gde sam svirao klavir i sa stricem,
koji je inače bio tenor, vežbao. On spada u jednu
generaciju, koja je, ustvari, uticala da se definitivno
opredelim za pevanje. To su zaljubljenici u
opersku umetnost sa treće galerije u našem
Narodnom pozorištu. Na njoj se pomno pratila
svaka predstava, a što je najinteresantnije, posle
predstave se komentarisalo na uglu ispred
pozorišta, do kasno u noć, čega danas više nema.
Tada sam stanovao na Crvenom Krstu i
hodajući ka kući, posle napornih proba razmišljao
sam o tonovima i tekstovima, iščekivajući bučni
prolazak tramvaja kroz Bulevar. Tada bih probao
određeni ton, proveravajući da li je on još uvek tu.
Da ga ne zaboravim i da mi u osećaju ostane.
Da se podsetimo imena velikana koji su tada
pevali u operama: Aleksandar Marinković, Jovan
Gligorijević, kasnije Đorđe Petrović Baća i moj stric
Pera Krnetić. Ima još tih imena. Uglavnom oni su
bili ti, koji su vodili glavnu reč i sudili kako je ko
pevao. Ti razgovori su imali vrlo interesantnu
podlogu i to nije bilo nestručno komentarisanje,
već pravi časovi pevanja, kako italijani kažu,
belkanta."
Što se Vašeg prvog nastupa tiče, interesantno
je da ste na sceni Beogradske opere debitovali u
baletu. Kako je do toga došlo?
Bogdan Babić
"Moram da pomenem jedno ime, koje je vrlo
mnogo uticalo i značilo za moj pevački razvoj, a
to je ime Bogdana Babića. Kada je došao u
Dom armije, imao sam tu čast da me prvog
čuje, sa nekolicinom ostalih mladih pevača. Kad
smo završili, a svako je otpevao po jednu ariju
ili pesmu, on me je tada pozvao "Mali" i nije me
više zvao po imenu. Rekao je "Sutra, da mi se
javiš u pozorište i ja ću ti dati nešto da naučiš!"
Ja sam došao. On mi je dao jedno parče
notnog papira, koje je bilo, ustvari tema,
vokaliza za balet "Đavo na selu" od Lotke
Kalinskog. Ja sam to naučio i za dva dana
pevao. Dušanka Sifnios je igrala, sećam se,
glavnu ulogu, a ja sam iza kulisa pevao. To je
bio moj prvi korak na sceni beogradske Opere.
Bogdan Babić je veoma zadužio beogradsku
Operu. On je sa svim glasovima i ritmički i
impostativno, radio. Sećam se Boema, a to je
bio moj debi. Okrenuo se leđima ka zidu i rekao
"Morate tačno po muzici da upadnete, bez
dirigenta!" Tako nas je uvežbao, da kada je
došla predstava, nije nas gledao. Mi smo tačno
upadali i pevali kako treba. Od toga dana, sve
uloge, koje sam pevao i koje je on dirigovao,
zajedno smo spremali u prostorijama za
vežbanje, od početka do kraja, svaki dan."
Scenski nastup
Dobar pevač, po Đoakinu Rosiniju, treba da
ima tri stvari: glas, glas i glas. Da li se Vi slažete
sa tim ili smatrate da bez ubedljivog scenskog
izraza ili dopadljivog fizičkog izgleda, umetnik ne
može biti kompletan kretaror lika, kada je u
pitanju operska scena?
"Rosini je živeo u drugo vreme. Ja se slažem,
glas je potreban, ali bih rekao da je i pojava
važna, jer živimo u vremenu televizije, tako da je
vrlo bitan momenat, da pojava bude adekvatna,
što donosi pola uspeha. U ono vreme su bili
pevači, koji su, uglavnom, dominirali svojim
glasom, ali s obzirom da je novo vreme došlo,
televizija je danas preplavila ceo svet i kada
vidite lepu pojavu, još ako se i dobro čuje i da
valja ono što se čuje, to je pravi pogodak. Inače,
na televiziji danas vidite ono što nemate priliku,
osim ako ne odete u te velike teatre van zemlje."
"Tada se teško dolazilo u Pozorištu do sobe.
Sve je bilo krcato mladim pevačima, koji su želeli
da vežbaju. Međutim, taj entuzijazam je opao."
Jedan od najvećih vaših uzora među tenorima
bio je i Aurelijano Pertile, ali Vi ipak najviše
podsećate na di Stefana. Predlažem da čujemo
ariju iz Kavalerije, u izvođenju Đuzepa di Stefana i
Zvonimira Krnetića i to naizemično!
U svom repertoaru imali ste gotovo sve
značajne tenorske partije, pogotovo
italijanskog repertoara: Edgara, Almavivu,
Alfreda, Vojvodu od Mantove, Rikarda,
Manrika itd.
"Najvažnije je kod tih uloga, da ih treba
pevati na orignalnom jeziku i možda sam u
toku svoje karijere, na sceni beogradske
Opere, a i vani, imao toliko uspeha, jer sam
pevao na originalnom jeziku. Mesecno sam
pevao i po osam predstava. To je bilo veliko
angažovanje, kada se uzme u obzir da su to
scenske i klavirske probe, plus predstave.
Što se tekstova tiče, uloge se uče tako što se
tekst svakodnevno kroz glavu prožima. Tako
se uči!
Trebalo je izdržati i opstati, a bez rada to nije
bilo moguće. To je isticao i Branko
Dragutinovic, naš čuveni kriticar, vrlo poznat,
koji je imao puno dobrih tekstova. Polako je
ulazio na moje klavirske probe i govorio:
"Samo tako, Zvonko, tako se postaje pevač!"
Učenje uloga
Ja sam poceo kao lirski tenor, lakšim
ulogama, počevši od Prodane neveste,
Travijate, Lučije. Zatim su došle teže uloge,
kao što je Trubadur i Rigoleto, pa Aida i
Andre Šenije, koji je bio na kraju moje
karijere. U tenorskom fahu sam pevao sve,
kako sam narastao u iskustvu i rutini.
Gluma u operi je druga strana medalje.
Najvažniji je glas, interpretacija i to je ono što
pleni. Imate pevača, koji glume, a od pevanja
ništa. Sa druge strane, imate rasnih i dobrih
pevača, koji kad pevaju, zažmurite i kao da
slušate ploču. To sam ja doživeo sa Đusi
Berlingom, koji je gostovao u Beogradu. U
zanosu sam zatvorio oči i pomislio da je
fenomenalno! Kao da su ploču pustili, a on
uopšte nije glumio. Samo je naznačio svoje
pokrete u sva tri čina, a iz njega su izlazile
fraze. Izlazila je lepota."
"Zastupam i to, da je ploča veliki učitelj i da
za velike interpretacije treba odabrati koga
slušati i čije interpretacije upijati, pa to
primenjivati u svom prezentiranju određene
uloge. Ako se sve skupi, a dosta je složen
posao, onda je to uspešno realizovana uloga.
Ako se dobro uloga pripremi i glas disciplinuje
prema određenoj ulozi, da ne bude forsiran, da
se peva svojim mogućnostima, bez obzira da li
je lirska ili dramska, jer sve to ima svojih
uslovnosti, ako se ima ukusa da se održi ta
uzlazna linija, onda je to pun pogodak. Što se
tiče glasa, to su vežbe, koje moraju da se
svakog dana rade, dok se, kako kažu, ne stavi
ta uloga u grlo, "metere in gola". U počecima, to
traži malo više truda, posle ide sve lakše i
lakše.
Savetujem mlađim ljudima, koji počinju da se
bave pevanjem, da kada prođu jedan period
skaliranja i vežbi za ipostaciju glasa, uzmu
fraze iz određenih uloga i propevavaju ih.
Tako se uči.
Kada sam počinjao karijeru kao lirski tenor,
nisam ni sanjao da ću pevati Šenijea ili
Trubadura, ali sam svojim glasom uzimao male
fraze, male delove iz tih opera i arija i vežbao.
Kada je došlo vreme da te uloge i spremam,
nisu mi bile nove. Meni je to bilo poznato."
Toska
"Dirigovao je Bogdan Babić. Ja sam to sa
njim pripremao. Ta muzika je prekrasna. Do
poslednje predstave Toske, koja je nedavno
bila, ja sam sa istim žarom pevao
Kavaradosija, jer to je takva muzika.
To je Pučini."
Slušamo Pučinijevu "Tosku" i Kavaradosija
u Vašem tumačenju. Arija "E lučevan le stele".
20. januar 1972. Za beogradsku publiku, bilo je
to otkriće jednog novog Kavaradosija. Pevajući
bez predhodnih scenskih i orkestarskih proba,
na originalu, kao i njegovi partneri, Milka
Stojanović i Tito Gobi i insistirajući više od njih
na romantičnosti lika koji tumači, Vi ste
pokazali da svojom sigurnošću idete sve dalje,
do novih i sve širih dramskih mogućnosti.
Sećate se 1971, 2. godine i dana kada ste
pripremali svog prvog Kavaradosija. Kakva su
osećanja dominirala u tim trenucima? Tom
prilikom je pevao, kao gost, Tito Gobi, ako se
ne varam?
"Giovanotto, bravo!!!" - Tito Gobbi
"Za tenora, mislim da je Toska prelomna uloga,
od lirskog ka dramskom repertoaru. Hoću da
podvučem, da sam sve moje uloge pevao, trudeći
se da ostanem u okvirima svoga glasa, jer kada se
glas forsira, onda on izađe iz svojih okvira, gubi
onu lepotu, i vibrato, gubi ono što treba da zazvuči
u sali. U ovoj operi sve uloge su lepe: Toska,
Kavaradosi, Skarpia. Ta muzika uvek ponese. Sa
velkim žarom sam prilazio i pevao Kavaradosija,
često sa gostima, između ostalih i sa Titom
Gobijem.
Sećam se da je prva ploča, koju sam
uopšte slušao, bila "Lučija od Lamermura" sa
Marijom Kalas, Đuzepeom di Stefanom i Titom
Gobijem. Kada sam saznao da Tito Gobi dolazi u
Beograd, zadrhtao sam od sreće, što smo dobili
priliku da pokažemo, šta mi ovde u Beogradu
možemo u italijanskom belkatu. Tako da, kad smo
završili predstavu, on je meni prišao i kazao:
"Giovanotto, bravo!". To, kao da mi je dalo krila i
drago je sećanje na tu predstavu.
Često sam gostovao u drugim operskim kućama,
te sam uvek imao spreman kofer sa stvarima koji
su mi potrebne za put i u poslednjem trenutku
hvatao avion. Bilo je puno tih zgoda i nezgoda.
Jednom sam direktno iz aviona išao na predstavu.
To je bilo u Zagrebu, "Prodana nevesta". Bilo je
jako interesantno, jer su oni odlagali početak
predstave, dok sam ja žurio avionom, pa autom,
pravo na scenu."
Venecija
"Kao mlad pevač, dobio sam stipendiju za
akademiju "Benedeto Marčelo" u Veneciji. Tamo
sam usavršavao pevanje, vrlo uspešno. To se
jako primetilo posle toga na sceni i u jednom
razgovoru sa Paolom Bononijem, on mi je odao
jednu tajnu. Rekao je da je jedna od glavnih
stvari italijanski jezik. Zatim, upotreba daha i
glasne žice. Znači, samo treba slediti prirodu i
slediti jezik na kome pevaš, onda se dolazi do
uspeha. Paolo Bononi je bio veoma poznat
vokalni pedagog, visoke pevačke kulture i
poznavanja belkanto tehnike pevanja.
Italijanski jezik ima mekane vokale. Ima
takozvane duple konsonante "erre, emme", koji
pomažu emisiji tona. Posle sam pevao i u
Nemačkoj, na nemačkom jeziku, koji je teži za
pevanje od svih ostalih jezika. Francuski je
sličnan italijanskom. Mnogi pevači su lutali baš
zbog toga što veruju da postoji nemačka,
francuska, ruska, engleska škola.... postoji samo
jedna škola i postoji samo jedan način pevanja, a
to je pravilna upotreba daha i pravilna upotreba
glasnica i izgovora i rezonanca glave. Eto, to su
te tri stvari! Znači, dah, glasnice i rezonanca
glave i artikulacija, uz to. To je tajna pevanja, pa
ko savlada, savlada, a ko ne, ide se dalje!"
Vagner - "Loengrin"
1977. godinu je obeležio Vaš uspeh u
Vagerovoj roli, Loengrinu. Tada ste već punih
dvadeset godina bili prvak beogradske Opere i
pevali ste sa mnogim gostima na našoj sceni.
Podsetiću na Nikolaja Đaurova, Oktava
Enigareskua, Tita Gobija, posebno Toske, sa
Đakomom Guelfijem, a od naših pevača, tu su
bili Jovan Gligorijević, Nikola Mitić, Slavka
Popović, Milka Stojanović, Radmila Smiljanić,
Radmila Bakočević i mnogi drugi, koji su pevali
šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina
na našoj sceni.
"To je onaj vrh, do kog svaki tenor želi. Iskreno,
ja Vagnera volim, ali sam uvek razmišljao
slušajući njegovu muziku, da to pevaju drugačiji
glasovi. Međutim, dirigent Oskar Danon, sa kojim
sam, takođe, dugo radio, me pozvao i predložio
da pevam Loengrina. To je jedina Vagnerova
opera, koja ima lirski podtekst i mislio je da ću to
dobro otpevati, a ja sam se iskreno kolebao. "Ne,
ne, vidim da se kolebaš, slobodno prihvati!"- rekao
je. Onda smo preslušali neke snimke, ja
sam se oduševio i prihvatio sam. To je dosta
težak part pevački, jer ima puno centralnih
tonova. To nije Verdi, to nije Pučini, već nešto
sasvim drugo."
"Orkestar je dosta gust, a duvači sviraju
paralelno sa glasom, tako da je trebalo obazrivo
voditi ton, da ne bi izašao iz okvira. Uz jedan
solidan rad, uspeo sam da iznesem tu ulogu, koju
je veoma laskavo hvalila kritika. Bio je to odlazak
u nešto drugačiji tenorski fah, što sam vrlo
savesno i angažovano pripremao. Publika je lepo
primila i kritika to pozdravila, na moje veliko
zadovoljstvo. Osim mene, Loengrina i Milke
Stojanović, koja je pevala sopransku ulogu, bila
su dva gosta iz Nemačke. Loengrin je specifičan i
lirskiji, a svi su ostali dramski glasovi, što nimalo
nije jednostavno."
Mnogi savetuju i pevači i pedagozi, da se
treba držati jednog faha, da bi dugo pevali. Da li je
to pravilo za uspeh, po Vama? Podsetiću na
Đilija, Volpija, Korelija, pa i Karuza, koji je zapravo
dramski tenor, a pevao je i Nemorina, Rodolfa i
tako dalje.
"Razlike među fahovima se mogu savladati,
ukoliko pevač odlično vlada vokalnom tehnikom,
koja mu zapravo i omogućava da uspešno peva i
Travijatu i Aidu ili Pajace. Snimci sa mojih
predstava, koje su ostale zabeležene, upravo to i
dokazuju."
Karijera
"Tokom karijere sam video da glas i
koncentracija mog tona narasta i razmišljao sam
da kad idem iz uloge u ulogu, uvek pevam svojim
mogućnostima i da tražim, da ton bude ubojit,
koncentrisan, da meni bude lak, da me ne
zamara, jer ako mene ne zamara, ni publiku ne
zamara, da ona ne uzdiše i ne misli, da li će
pevač otpevati frazu ili neće.
Moj "Kredo" je bio da svaku frazu oplemenim,
da je olakšam, da ona ima svoju lakoću i ubojitost
i da odzvanja u prostoru u kojem se ja toga
trenutka, kao interpretator, nalazim. Pošto sam
po konstrukciji svoga glasa, lirski tenor, ja nisam
ni u kom slučaju zamišljao da ću biti dramski, ali
ako je dobar dan, ako je dobra impostacija tona,
ako je dobra artikulacija, ako su dobri nervi, sve
to može da se izdrži onako kako treba i čini mi se
da sam u tome uspeo, jer sam veliki zaljubljenik
operske umetnosti i vrlo sam bio posvećen.
Pevač mora da i danju i noću, živi sa tom
muzikom. Nema velikog odmora, dok god traje
karijera i ako se pevač opusti, gotovo je!
Pogotovo, pošto je reč o živom instrumentu, mora
svakog dana, ujutru, da vidi, da li mu je glas tu,
da prođe kroz vokalize, da radi gimnastiku, da se
kreće, da bude stalno u pokretu i da živi sa tim."
"Biti tenor je vrlo teško! Morate da imate jako
veliku ljubav prema tom pozivu, da mu se
predajete i da živite za njega."
Šta je suština nečije karijere?
"Suština je u sposobnostima, ono što Bog
da. Ako to imate u sebi, da osetite meru, da
osetite šta valja, a šta ne valja, vi ste pobedili.
Ako imate glas, a nemate sluha, ne valja. Ako
imate sluha, a nemate glas, opet ne valja.
Znači, morate da imate sve objedinjeno, a to se
retko rađa. Kome je Bog dao da sve to ima, taj
postiže uspeh. Naravno, uz veliki rad, kao što
uvek podvlačim."
Da li je baritonima lakše?
"Baritoni moraju da imaju opseg do bea
i kao tenori moraju da tehnički grade svaki ton i da
znaju gde da ga plasiraju, da bi se ujednačio
glasovni registar. Iako i jedan i drugi moraju da
rade, čini mi se da je nešto teže tenorima, jer
recimo, visine od a, b, h, c, cis... To mora samo
radom! To priroda ne daje i samo radom se
dobija."
Trubadur
"Sa velikom radošću sam pevao svakog
Trubadura. Manriko je jedna od uloga, koja se
nekako izdvojila u mojoj karijeri, iako sam se
davao do maksimuma i u svim drugim
ulogama. Nisam se nadao da će Manriko
toliko da legne mom glasu. "Trubadur", u
libretu, ima pomalo i nejasnog, ali je muzika
fenomenalna. Veoma inspirativna za svakoga
pevača i moj glas je tu nekako dolazio do
izražaja.
Bilo je nekoliko anegdota i situacija vezanih
za ovu operu. Recimo, sećam se jednog
Trubadura i mesta gde ariozo prati harfa,
"Deserto sulla terra", prvi čin. Izlazim na
scenu i vidim da nema harfe. Dirigenta ne
vidim, jer to pevam iza kulisa i scene. U
jednom trenutku je dirigent stao. Ispicijent mi
daje znak, neznajući šta da radimo. Ja
odmahujem rukom da ništa ne brine. Umesto
od harfe, koje nema, hvatam intonaciju od
orkestra, a vrlo sam ga teško čuo, jer je iza
onih zastora i zavesa. Pogodim tačnu
intonaciju i otpevam sam bez pratnje. Tako se
to uspešno završilo."
"Jednom se desilo da su u Beogradu išle
dve opere, Leonkavala. To su jednočinke,
verističke opere. "Pajaci" i "Kavalerija
rustikana". One se izvode zajedno. Jedno
jutro me zove direktor beogradske opere i
raspituje se detaljno, kako sam. Ubrzo mi je
saopštio, da se kolega iz Zagreba razboleo i i
zamolio me da otpevam obe, što je tada jedini
Mario Del Monako mogao. Prihvatio sam i to
je bilo kao veliki tenorski podvig, koji se
pamtio kod kolega muzičara i ljubitelja opere."
Andre Šenije
"Andre Šenije je jedna vrlo složena, tenorska
uloga, koja je na beogradskoj sceni doživela
uspeh, kao opera i ja lično, kao njen interpretator.
Vrhunac sam dostigao sa tom ulogom na
gostovanju beogradske Opere po ondašnjem
Sovjetskom Savezu. Pevali smo u Moskvi, a pre
toga u Odesi, gde sam sedam puta gostovao.
Starija publika me pamtila po ulogama, koje sam
tamo pevao, a to su bile opere: Travijata,
Rigoleto, Bal pod maskama, Lučija di Lamermur,
u više navrata i kao kruna svega došla je
beogradska Opera sa "Andre Šenijeom", kada
sam doživeo ovacije. U tom trenutku sam osetio
da moram da dam sve od sebe i dao sam, tako da
je to, kada smo se vratili u Beograd, odzvonilo
kod beogradske kritke, kao veliki uspeh
beogradske Opere, posebno moj.
Koliki je taj uspeh bio, očiti je primer "Mazepa",
opera Petra Iljiča Čajkovskog, koju su Italijani,
posle 20 godina, kada je prošao zakonski rok,
stavili na plocu i to je izvanredan snimak našeg
celokupnog ansambla, koji se može naći po
svetskim diskografskim kucama. Mi smo izvodili
ne samo ruski, već ceo slovenski repertoar širom
Evrope, pocevši od Pariza, pa do Edinburga, na
oduševljenje te publike koja nas je nagrađivala
salvama aplauza i ponavljanjima na bis."
Gluma, kreacija lika
"Iskreno, govoreći, ja sam po prirodi
vrlo emotivan. Trudio sam se,
interpretirajući određene uloge, da onoga
trenutka kada obučem kostim, još od
momenta kada sedam za sto u garderobi,
a šminker me počinje šminkati, već tada
da se prenesem u određeno doba. Tako
sam ulazio u lik. Razmišljao sam da treba
da prezentiram i prikažem publici
vremenski period u kojem se nalazi
radnja opere. To je vrlo bitno i to mi je
puno pomoglo, jer vrhunski operski pevač
mora da bude i vrhunski glumac.
Kada vam ne ide dobro, kada je pevač
indisponiran, gluma može da pomogne da
se grlo otvori, a onda se leti sa glasom.
Publika ne primeti, a predstava bude
korektna, ali toga je bilo u vrlo malom
broju sučajeva."
Poruka mladim pevačima
"Ja bih rekao, da današnje generacije,
takav utisak imam, hoće prečicom da dođu
do uspeha, munjevito, bez mnogo truda.
Nažalost, to je u pevanju nemoguće. Ova
naša disciplina traži i zahteva jaku volju,
odlučnost, upornost, istrajnost, čvrstinu,
entuzijazam, pa tek talenat, na kraju. Tako
se često čuje, da je uspeh, ustvari, 99
odsto rada i samo jedan odsto talenta.
U svom pedagoškom radu sam dolazio
u kontakt sa mnogim studentima, kojima
sam uvek govorio da je prvenstveno važan
glas, ali da nakon toga mora da stoji veliki
rad. Ali bih još dodao iznad svega i dobri
nervi. Vreme u kojem živimo je teško i mladi
koji sada polaze ovim putem imaju mnogo
više teškoća nego što smo mi imali, jer smo
živeli sa više radosti, sa više zadovoljstva,
sa više zaljubljenosti u taj posao. Prema
tome, jedino ostaje, da čovek istraje i
ukoliko se uspe u tome, onda će se
doći do cilja."
"Mladi, danas, treba da dobro razmisle o
pozivu, jer postati vrhunski pevač je dosta
teško i naporno. Potrebno je da uvek imaju
u rezervi još jedno zvanje, u slučaju da ovo
prvo ne uspe. Pevanje nije teško, iako se
radi svaki dan. Možda ne traži previše
odricanja, ali traži puno ljubavi i sa manje
rada, ako ste talentovani, možete postići
određene rezultate. Potrebno je da se ode
van naših granica, da pokažete šta ste
naučili i šta možete da uradite. Da vas neko
primeti. Znači obazrivo, pametno i biće sve
dobro."
Danas...
"Ne postoji kriza opere, već je to pitanje
tradicije i određene kulturne politike. Na žalost,
na kulturu dajemo veoma malo.
Mi danas, u Jugoslaviji, imamo jednu operu
u Beogradu i jednu u Novom Sadu i zato je
kokurencija daleko veća. Bila je i onda, ali sa
tom razlikom, što smo mi, kolege, stasavali
pored starijih pevača koji su bili velika imena i
mogli smo od njih da učimo uloge, na samoj
sceni. Međutim, smenom generacija dolaze
mladi ljudi koji nalaze sebe, ali nemaju na
sceni starije kolege sa većim iskustvom od
kojih bi učili. U tome je teškoća, ali velikim
radom se može postići sve.
Meni je strašno žao, što danas više nema
pravih entuzijasta. Želeo bih, da se malo više
pokrene i beogradska Opera, da nešto
naprave sa ovim našim beleškama i snimcma.
Mislim, takođe, da bi bilo potrebno da dirigenti
više rade sa pevačima, kao što je nekad
Bogdan Babić i da ne prepuste sve mladim
korepetitorima koji nemaju iskustva."
Zaključak
"Kada se osvrnem unazad i sagledam celu
karijeru sa svih strana, poenta je, da je to bio
jedan dugačak maraton. Na tom pevačkom
putu, ja sam uspeo da izmerim svoje
mogućnosti, da odredim sebi tačnu snagu,
koliko sam kad mogao da dam i da uspem i na
kraju moje karijere i ovoga celog mog životnog
opusa, sve je kako sam želeo i kako sam
zamišljao."
Vi ste tenor koji se pouzdano ne plaši visina,
jer malo je falilo da završite u avionu kao pilot,
zar ne?
"Jeste! Ja sam u svojoj mladosti voleo
avione. Bavio sam se modelarstvom i skakao
padobranom. Bio sam jedriličar, čak sam vozio
motorne avione, međutim prevagnulo je da
budem pevač i ne žalim zbog toga. Čovek u
svom životu mora da bude čvrst u onome što
želi i da to dokrajči do kraja.
Srećan sam, a nekada i do suza, što smo
velike aplauze dobijali od srca i zaljubljenosti,
prema ovoj našoj umetnosti, prema pozorištu,
prema svima nama, koji smo hteli i mogli nešto
da pokažemo."
Muzika Lilian
Mr Ljiljana Antonijević
Нема коментара:
Постави коментар